Kaко подизати дете са сметњама у развоју?

Људи ме често замоле да опишем како то изгледа подизати дете ометено у развоју – да покушам да помогнем онима који немају то јединствено искуство – да разумеју, да покушају да замисле како то изгледа. ЕВО ОВАКО…

Када очекујете принову, то је као да планирате фантастично путовање у Италију. Купујете гомиле разних водича и правите планове: Колосеум, Микеланђелов Давид, гондоле у Венецији. Научите и неколико корисних речи на италијанском. Све је то веома узбудљиво. После више месеци ишчекивања коначно доше и тај дан. Спакујете се и кренете. Након неколико сати лета авион слеће. Стјуардеса долази и каже: ”Добродошли у Холандију”! ”У ХОЛАНДИЈУ”, кажете. ”Како то мислите Холандија?” Ја сам се уписала за лет у Италију! Треба да идем у Италију! Читавог живота сањам о одласку у Италију”.

Међутим, дошло је до промене лета. Слетели сте у Холандију и ту морате да останете. У свему томе добро је то што вас нису довели у неко грозно, одвратно место где хара зараза, глад и болест. То је само драгачије место од онога што сте очекивали. Према томе, морате да одете да купите нове водиче. Такође треба да научите један потпуно нови језик, упознате нове људе које иначе не бисте срели. То је једноставно другачије место. У њему је све спорије него у Италији. Није онако бљештаво као у Италији. Међутим, после извесног времена, кад већ мало повратите дах, осврнете се унаоколо и почнете да примећујете да у Холандији има лала, да Холандија има Ромбранта…

Међутим, сви људи које знате стално одлазе у Италију и враћају се оданде хвалећи се како им је тамо било лепо. И остатак живота говорићете себи ”Да, требало је и ја тамо да одем. Тако сам била испланирала”.

И осећај да сте то изгубили никада вас неће напустити зато што је то велики губитак. Међутим, ако проведете живот жалећи што нисте стигли у Италију, можда никада нећете моћи да заиста уживате у посебним лепотама које нуди Холандија.

Емили Пеарл (репродуковано из A FASIC News No. 78 мај, 1995.)